Аутор: Tijana Ilić

Iskustva nas menjaju. Ljudi koje srećemo tokom života nas menjaju. Mesta koja posećujemo nas takođe menjaju. Sve ove tvrdnje uzimamo zdravo za gotovo, jer su u pitanju “opšta mesta”, i nešto što važi za većinu nas. Međutim, način na koji na nas utiču nova iskustva, a posebno ljudi i mesta sa kojima po prvi put, ili u drugačijem kontekstu nego ranije, dolazimo u dodir, imaju mogućnost da urade mnogo više – da nas podstaknu na razmišljanje, inspirišu u daljem radu, a neretko i da nam pruže jednu sasvim drugačiju perspektivu o stvarima koje smo mislili da već poznajemo.

Priliku da to iskusi dobila je grupa mladih koja je krajem aprila učestvovala u studijskoj poseti Prištini i Gračanici, u organizaciji Građanskih inicijativa. Iako kratka, studijska poseta im je pružila šansu da se susretnu sa jednim drugačijim Kosovom od onoga što su uglavnom imali prilike da pročitaju, čuju i vide, kako u mejnstrim medijima, tako i u široj javnosti. 

„Iskustva i priče sa kojima sam se susreo dodatno su me motivisale da budem aktivniji u promociji dijaloga, tolerancije i zaštite ljudskih prava.“

Poseta Prištini započeta je posetom redakciji platforme Kosovo 2.0 i razgovorom sa glavnom urednicom Besom Luci o istorijatu i radu platforme, ulozi medija u izgradnji pomirenja i suočavanja sa prošlošću u regionu, kao i o primerima dobre prakse međuetničke saradnje na polju medija i istraživačkog novinarstva. Grupa je imala priliku da vidi različita istraživanja i reportaže koje je Kosovo 2.0 tokom godina objavljivalo na temu suočavanja sa prošlošću, ali i da pogleda publikacije i neke od retkih fizičkih primeraka časopisa Kosovo 2.0. 

Susret sa publicistom, analitičarem i aktivistom Shkëlzenom Gashijem fokusirao se, najpre, na razgovor o njegovom radu na analizi udžbenika istorije u zemljama bivše Jugoslavije, zatim njegovoj knjizi „Masakri na Kosovu 1998-1999.“, kao i o njegovom višegodišnjem projektu “Druga Srbija”. Pored toga, pokrenuto je dosta zanimljivih i važnih tema, poput uloge civilnog društva u procesu pomirenja, odnosu albanske nacionalne manjine u Srbiji prema Kosovu i obratno, ali i sudbini procesa tranzicione pravde danas.

“Ova poseta me je inspirisala da još više radimo na onome što smo započeli kao mladi Albanci i Srbi, i da se još snažnije borimo za naša prava.”

Za kraj prvog dana organizovana je poseta Barabar centru koji se nalazi u samom centru Prištine, u nekadašnjem hotelu Grand. Pored istorijskog značaja same lokacije, Barabar centar igra važnu ulogu na umetničkoj i aktivističkoj sceni, kako Kosova, tako i regiona. Domaćin grupi bio je Kushtrim Koliqi , direktor organizacije Integra, koji je predstavio rad Barabar centra i važnost dostupnosti prostora za nezavisnu umetnost i artivizam. Posebna pažnja data je i razgovoru o važnosti i ulozi festivala “Mirdita, dobar dan” u procesu izgradnje poverenja i pomirenja, a koji se već godinama organizuje u Beogradu i Prištini u saradnji Integre, Inicijative mladih za ljudska prava i Građanskih inicijativa. 

“Znao sam da postoji statua „Bratstvo i jedinstvo“, ali nisam znao priču iza toga.”

Iako drugog dana posete Prištini vremenski uslovi nisu bili najpovoljniji, grupa mladih odlučno je nastavila aktivnosti prema planu. Prva takva aktivnost bila je pešačka tura po gradu, sa posebnim naglaskom na jugoslovensko i post-jugoslovensko nasleđe Prištine, a u društvu Koraba Krasniqija iz organizacije ProPeace Kosovo. 

Šetnja je krenula od Nacionalne biblioteke, odnosno, Univerziteta u Prištini, uključujući razgovore o umetničkoj instalaciji Informative Hat Elize Hoxhe i Hramu Hrista Spasa koji se nalaze u okviru kampusa. Nakon toga, tura se nastavila do Spomenika junacima Narodnooslobodilačke borbe, gde se poveo razgovor o sudbinama spomenika koji predstavljaju jugoslovensku prošlost, kao i o dodatnoj simbolici koju takvi “redigovani” spomenici danas nose.

“Opisivanje spomenika kao mesta kolektivnog sećanja ostavilo je najveći utisak na mene.”

Sledeći spomenik koji je grupa mladih posetila bio je spomenik nestalima pod nazivom “Onima koji nam nedostaju”, jednog od retkih spomenika žrtvama ratova 90-ih na prostoru bivše Jugoslavije koji nije etnički obojen. Nastao kao inicijativa udruženja žrtava, danas predstavlja izraz zajedničke patnje svih onih koji i dalje ne znaju sudbine svojih članova porodica, ali i mesto na kome zajedno svake godine na Međunarodni dan nestalih ostavljaju cveće u znak sećanja na sve nestale.

Grupu mladih put je dalje vodio ka spomeniku Ibrahimu Rugovi, Trgu Majke Tereze, i statui Zahira Pajazitija, kao i do spomenika posvećenog studentskim protestima 1968. godine. Poseta ovim spomenicima podstakla je i diskusiju o spomenicima koji veličaju borce i dominantnom maskulinitetu koji je kod takvih spomenika po pravilu prisutan. Šetnja je, simbolično, završena kod sad već čuvenog spomenika NEWBORN, koji se nalazi ispred Centra omladine i sporta, nekada poznatijeg kao “Boro i Ramiz”. Upravo je priča o sudbinama “pravih” Bore i Ramiza i zaokružila ovu pešačku turu, i poslužila kao lekcija iz negovanja zajedništva i solidarnosti koje su nam preko potrebne i danas.

Dikusija o važnim temama za naša društva nastavljena je i prilikom posete Institutu za socijalnu politiku Musine Kokalari, gde su mladi sa Visarom Ymerijem, izvršnim direktorom Instituta, razgovarali, pre svega, na temu budućnosti. S obzirom da se izraz “suočavanje sa prošlošću” u javnom diskursu na našim prostorima često koristi samo kao fraza, bez suštinskog značenja, postavilo se pitanje da li je možda danas, 2025. godine, zapravo vreme da gledamo u zajedničku budućnost regiona, i dogovorimo se kako želimo da ona izgleda. Razgovarano je i o problemima između kojih je moguće povući paralelu, kao što su prava manjina, kao i o socijalnim problemima poput zdravstvene zaštite, pravima radnika i “plate za život”, ali i mogućim zajedničkim rešenjima za ove ne tako male izazove.

“Iskreno, nisam znao tačan broj dece ubijene ili nestale tokom godina 1998–2000.”

Dan je završen na izuzetno emotivan način – posetom izložbi “Bilo jednom, ne ponovilo se” u Dokumentacionom centru Kosova, u organizaciji Fonda za humanitarno pravo Kosova i susretom sa izvršnim direktorom Bekimom Blakajem. Ova izložba posvećena je deci žrtvama rata koja su u periodu 1998-2000. godine ubijena, ili se i dalje vode kao nestala.

“Prikazi priča o stradanju dece i lične stvari žrtava podsetili su me koliko su zločin i rat destruktivni i koliko je važno da učimo iz prošlosti kako se takvi događaji više nikada ne bi ponovili.”

Poseban utisak na grupu mladih, prema njihovim rečima, ostavila je činjenica da ova izložba sadrži i lične predmete i priče o deci svih etničkih zajednica, odnosno, da nije jednostrana. Neki od njih su za izložbu bili čuli i ranije, ali niko nije očekivao koliko će na njih uticati suočavanje sa, najpre, brojem dece žrtava, zatim brojem dece koja se i dalje vode kao nestala, i na posletku – pričama koje je sa njima podelio Bekim Blakaj, a tiču se procesa stvaranja izložbe i komunikacije sa porodicama žrtava.

“Posebno me je inspirisala njena posvećenost dokumentovanju ratnih zločina i promociji zaštite ljudskih prava.”

Poslednjeg dana posete, a pre povratka u Beograd, grupa je posetila Gračanicu i razgovarala sa istoričarkom Marijanom Tomom. Pre samog susreta, mladi su imali priliku da posete manastir Gračanica. Posebno zanimljivo, pored samog obilaska manastira, bila je činjenica da se na jednom malom prostoru nesmetano odvijalo nekoliko paralelnih događaja. S jedne strane, tu su bili turisti iz različitih krajeva sveta koji su došli da posete manastir kao deo kulturnog i verskog nasleđa, fotografišu, i nauče nešto više o njegovoj istoriji. Prisutna je bila i televizijska ekipa koja je stajala sa strane ulaza u crkvu, i verovatno došla da uzme izjavu od sveštenika. A u samoj crkvi u toku je bilo krštenje. 

Nakon manastira Gračanica, bilo je vreme za poslednji susret u okviru ove studijske posete, i to sa istoričarkom Marijanom Tomom, koja živi i radi u Gračanici već duži niz godina. U opuštenom razgovoru sa mladima, Marijana je ispričala o svojim iskustvima i dostignućima rada na suočavanju sa prošlošću i dokumentovanju ratnih zločina, ali i činjenici da kontinuirani rad na ovim temama i zalaganje za tranzicionu pravdu u regionu, a bez velikih rezultata što se tiče promene dominantnih narativa i dostizanja istine i pravde, može nažalost da ima i negativne posledice, u vidu burnout-a. 

“Jedan od značajnih delova studijske posete za mene bio je susret sa Marijanom [Tomom] u Gračanici. Njeno bogato iskustvo i posvećenost radu na suočavanju sa prošlošću pružili su mi dublje razumevanje važnosti istine i pravde u procesu pomirenja.”

Nakon toga, razgovaralo se o situaciji u samoj Gračanici danas, ali i temama kojima se Marijana danas bavi, a to su prava manjinskih zajednica na Kosovu. Mladi su imali prilike da čuju dosta novih informacija, posebno što se tiče prava romske nacionalne manjine na Kosovu. 

Ova studijska poseta, sudeći po utiscima učesnika, uspela je u svojoj nameri, a to je da edukuje, proširi vidike i navede na razmišljanje o temama koje nažalost nisu dovoljno prisutne u javnosti. Umesto zaključka, najbolje je citirati  jednog od učesnika posete: 

“Iako sam veoma senzibilisan kada je reč o procesu izgradnje mira i suočavanja s prošlošću, svaki put kada se govori o ovim temama, čovek biva pogođen na mnogo načina. Ako bih to rekao na stilizovan način – žrtva nema ni boju, ni godine, a kamoli bilo koje druge suptilne identitetske odrednice.”

*Svi citati korišćeni u tekstu preuzeti su, u izvornom obliku, iz evaluacionog formulara koji su učesnici popunili nakon studijske posete*

Studijska poseta Kosovu je organizovana u okviru projekta „Suočavanje sa prošlošću – nove generacije, nove perspektive“ koji Građanske inicijative sprovode u okviru projekta “Podrška Evropske unije izgradnji poverenja na Zapadnom  Balkanu” koji finansira EU i sprovodi UNDP, a sprovodi se u Bosni i Hercegovini (BiH), Kosovu*, Crnoj Gori, Severnoj  Makedoniji i Srbiji.

U proteklim mesecima, Srbija je bila svedok nekih od najvećih protesta u svojoj novijoj istoriji – i dosad najveće studentske mobilizacije. Uz parole poput „Korupcija ubija“ i „Pumpaj“ – studenti su postali pokretačka snaga protesta bez lidera, dok istovremeno civilno društvo trpi sve veće pritiske.

U autorskom tekstu za Human Rights House Foundation, Uroš Jovanović iz Građanskih inicijativa – članice Kuće ljudskih prava Beograd – osvetljava korene protesta i objašnjava zašto se dijalog s institucijama više ne vidi kao rešenje.

Izvorni tekst u celosti, objavljen na engleskom jeziku na HRHF veb-sajtu, možete pročitati OVDE, a u nastavku pročitajte delove teksta prevedene na srpski jezik.

Istorijski protesti u Srbiji – zašto stotine hiljada ljudi izlazi na ulice

Protest održan 15. marta, koji je dospeo na naslovne strane svetskih medija, bio je jedno od najvećih okupljanja u istoriji Srbije. Bio je to studentski protest koji je izrastao iz baze, spontano organizovan, a ujedinio je širu javnost i razotkrio duboko ukorenjeni korumpirani sistem koji je izgradila Srpska napredna stranka tokom svojih 13 godina vlasti. Na inspirativan, kreativan i do sada neviđen način, studenti su uspešno izazvali režim i naterali ga da mesecima funkcioniše u kriznom režimu, pokrenuvši stotine hiljada građana da izađu na ulice.

Ovde nećete naći studentske lidere. Svaki put kada se studenti pojave na televiziji, to su nova lica. U nekim emisijama ne otkrivaju ni svoja imena – oni su jednostavno „studenti“. To vlastima znatno otežava da targetiraju i napadnu pojedince, jer ne postoji jedan lider, niti fiksni portparol.

Život u Srbiji često znači osećaj demotivisanosti i iscrpljenosti, jer vas svakodnevna nepravda ovog sistema polako izjeda. Ipak, studenti su uspeli da vrate veru i nadu u bolju budućnost za sve nas.

Bio sam na mnogim protestima u poslednjih osam ili devet godina, ali nikada nisam video pokret koji je bio ovako jasno iskomuniciran i organizovan. Čini se da je ovaj uspeh postao inspiracija i van granica Srbije – studenti dobijaju pozive da podele svoja iskustva sa kolegama iz Severne Makedonije i Turske.

Tokom protesta 15. marta, studenti su imali redare na terenu i sistem znakova, uključujući i one koji upozoravaju na pokušaje vlasti da u masu ubaci huligane sa ciljem izazivanja haosa i nasilja. Zbog ogromnog broja ljudi, mobilni internet često nije radio, pa su redari koristili staru školu komunikacije – trčanjem do sledeće osobe kako bi se poruka prenela što brže.

Uprkos ogromnom pritisku i sopstvenoj raznolikosti, studenti su ostali ujedinjeni i istrajni u svojim zahtevima, koji se u osnovi tiču borbe protiv korupcije. Vlast se očigledno nalazi u problemu. Na primer, jedan od zahteva je objavljivanje dokumentacije o rekonstrukcijama u Novom Sadu, gde se srušila nadstrešnica železničke stanice i usmrtila 16 ljudi – što bi vlast potpuno razotkrilo.

U zemlji se pojavljuje sve više protesta koje organizuju različite grupe građana i koji se bave različitim društvenim temama. Ipak, svi oni naglašavaju da su, na kraju, na ulici kako bi podržali četiri studentska zahteva.

Istovremeno, zapaljiva i opasna retorika najviših državnih funkcionera podstakla je brojne verbalne i fizičke napade na studente – mnogi od tih napada opisani su čak i kao pokušaji ubistva. Dana 15. marta, najviši državni zvaničnici su podsticali nasilje, a u blizini mesta protesta viđeni su huligani pod zaštitom policije. Tog dana, demonstranti su pogođeni za sada neidentifikovanim zvučnim oružjem, koje je izazvalo povrede i paniku. Civilno društvo je do sada prikupilo više od 4.000 svedočenja o ovom napadu.

Taktike i trendovi zastrašivanja civilnog društva i protestnog pokreta

Vlada sistematski zloupotrebljava zakonodavstvo kako bi targetirala aktiviste koji kritikuju njene poteze i osvetila se onima koji izlaze na ulice. Nešto slično smo već videli u Gruziji, a sada se to jasno razvija i ovde. Verujem da bi, ako bi protesti odjednom prestali, režim krenuo u potpuni obračun.

Taktike uključuju narušavanje privatnosti, curenje ličnih podataka, nadzor, nameštanje optužbi, lažne prijave, sudsko gonjenje i pritvaranja. Spisak je predug. Radimo na tome da ove slučajeve dokumentujemo i povežemo sa SLAPP tužbama, jer smo primetili porast takvih slučajeva još od prošlogodišnjih ekoloških protesta. Jasno je uočljiv porast zloupotrebe odredbi Krivičnog zakonika i zakona o slobodi okupljanja. Na primer, spontana okupljanja – koja su zakonom zaštićena – sada se kriminalizuju ako neko o njima samo napiše objavu na društvenim mrežama. Aktivisti se optužuju za „nasilnu promenu ustavnog poretka“ samo zato što govore o promeni režima.

Takođe smo dokumentovali slučajeve studenata i aktivista koji su uhapšeni na osnovu politički motivisanih optužbi. Bivša premijerka je čak podnela krivične prijave protiv studenata zbog „obmanjivanja javnosti“ nakon što su ih napali nepoznati muškarci, a oni o tome govorili u javnosti.

Nismo bili iznenađeni kada je izašao izveštaj Amnesty Internationala o nadzoru i gušenju civilnog društva u Srbiji – koji je, naravno, vlast odmah odbacila bez ikakve istrage. Tu je i nedavna istraga o korišćenju špijunskog softvera Pegasus protiv novinara Balkanske istraživačke mreže (BIRN). Taj izveštaj je izazvao široku društvenu raspravu i sada svi znaju: ako vas policija privede i traži da predate telefon, gotovo je sigurno da će pokušati da instaliraju nešto.

Dana 25. februara, više organizacija civilnog društva, uključujući Građanske inicijative, doživelo je nenajavljene upade od strane državnih organa – bez naloga za pretres. Ovo nije bio zakonit postupak, već zloupotreba krivičnog procesa, u kojem je policija iskoristila svoja hitna ovlašćenja, iako nikakve hitnosti nije bilo. Zabeležen je čitav niz nepravilnosti.

Neki od mojih kolega bili su prisutni kada je policija upala. Nije lako gledati teško naoružane policajce kako ulaze u vašu kancelariju kao da ste učinili nešto pogrešno – dok ste zapravo sve radili ispravno.

Nakon protesta 15. marta, naša koleginica, advokatkinja iz YUCOM-a – organizacije članice Kuće ljudskih prava Beograd – fizički je napadnuta od strane policajca na dužnosti, dok je pokušavala da poseti svog klijenta uhapšenog tokom protesta.

Izvršna direktorka Građanskih inicijativa, Maja Stojanović, kontinuirano je meta zbog svoje kritike vlasti i javne podrške protestima. Izložena je kontinuiranim kampanjama blaćenja, pretnjama njenoj porodici i suprugu, kao i lažnim postupcima i istragama za pranje novca i finansiranje terorizma. Trenutno nemamo nikakve informacije o postupcima koje je Uprava za sprečavanje pranja novca pokrenula protiv nje i još četvoro aktivista.

Govoreći o novim taktikama – vlast može formalno pokrenuti postupak protiv nekog aktiviste, a zatim ga jednostavno ostaviti da „visi“, ostavljajući osobu u stalnom strahu da će se sutra nešto dogoditi.

Mnogi aktivisti svesni su da negde u tužilaštvu postoji fascikla sa njihovim imenom – spremna da se u svakom trenutku ponovo otvori.

Izostanak podrške EU uprkos kandidatskom statusu Srbije i prekid saradnje između organizacija civilnog društva i vlasti

Vlasti u Srbiji su u potpunosti izgubile naše poverenje.

Postalo je besmisleno sedeti za istim stolom sa institucijama koje nominalno pozivaju na dijalog i razgovor, a istovremeno aktivno učestvuju u ili svesno ćute pred otvorenim napadima na civilno društvo. Organizacije civilnog društva svedene su na puke indikatore i štiklirana polja u akcionim planovima i izveštajima ka Evropskoj uniji. U toj apsurdnosti, deo civilnog sektora odlučio je da više ne učestvuje u tim performativnim razgovorima. Ali to ne znači da prestajemo da radimo. I dalje ćemo pratiti kako se zakoni i politike donose i primenjuju, učestvovati u javnim raspravama i konsultacijama, i ukazivati na štetna rešenja. Samo više ne trošimo vreme na sastanke gde služimo kao dekoracija.

Istovremeno, nažalost, nismo primetili nikakvu promenu u porukama Evropske komisije. One ostaju vrlo opšte, ne razlikuju se od izjava koje se ponavljaju godinama. Dodatno razočarava i činjenica da se predsednik Srbije i dalje prima u zvaničnim posetama kao da je sve u najboljem redu. Zato je podrška građana članstvu u EU danas na istorijskom minimumu.

Neprekidni pozivi komesarke za proširenje, Marte Kos, na dijalog – uprkos jasnoj poziciji organizacija civilnog društva i aktuelnim okolnostima – predstavljaju osnov za našu kritiku.

Ne želim da me međunarodna zajednica, poput EU, primorava da sedim za stolom s ljudima koji će me već sutradan napasti, kao da se ništa nije dogodilo.

Ne možemo pregovarati o ljudskim pravima, o korupciji. O čemu da razgovaramo? Da li da se dogovorimo da zadržimo pola korupcije?

Kao što je jedan od srpskih studenata rekao u intervjuu: „Naši zahtevi su jasni i tu nema prostora za pregovore — jasno smo rekli da očekujemo od institucija da rade svoj posao. Kada je u pitanju poštovanje zakona, ne može biti ni pregovora ni dogovora.“

S druge strane, podrška je stigla od pojedinih poslanika Evropskog parlamenta, koji su iskoristili priliku da javno i otvoreno podrže zahteve protesta.

Dana 3. aprila, grupa studenata krenula je biciklima ka Strazburu kako bi podigla međunarodnu svest o događajima u Srbiji i izostanku reakcije odgovornih institucija. Poslanici Evropskog parlamenta poručili su da ih tamo čekaju.